Zaseda Savet za bezbednost

Predsednik opstine Ada, Zoltan Bilicki je za cetvrtak, 28. februar sazvao sledecu sednicu Saveta za bezbednost, na kojoj su na dnevnom redu Stanje opste javne bezbednosti na teritoriji Opstine Ada, kao i inicijativa da opstine koje pripadaju Kikindskom okrugu zajedno nastupe u cilju povecanja broja policijskih sluzbenika.

Preuzeto sa: www.ada.org.rs

Procitaj vise

Slike iz Mola

Procitaj vise

Radovi na Sportskoj hali u Molu su stigli u zavrsnu fazu

Predsednik opstine Zoltan Bilicki, i njegov zamenik Goran Matic su danas obisli Sportsku halu u izgradnji u Molu, gde su radovi stigli u zavrsnu fazu. Trenutno je u toku izolacija potkrovlja i montaza reflektora.

Preuzeto sa: ada.org.rs

Procitaj vise

Kontaktirajte nas

Kontaktirajte nas:

Ime*

Email*

Naslov*

Tekst poruke*

Powered byEMF HTML Forms

Procitaj vise

Kafane

 Kafane - Nakon rata sve kafane su, kao i sve ostale privatne radnje, podrzavljene. Istina, mnogi vlasnici kafana su jos pre nacionalizacije zatvorili svoje lokale. Oni koji to nisu, ostali su u svojim objektima da rade, ali vise ne kao vlasnici vec kao zaposleni u drzavnim lokalima. Sve su kafane, koje su ostale da rade u Molu bile u jednom ugostiteljskom preduzecu. U kasnijem vremenu, na predlog Saveza za komunalne i privredne poslove opstine Mol, izvrsena je reorganizacija ugostiteljskog preduzeca u dva nova.

   Jedno takvo preduzece je nazvano "Bela ladja" i u svom sastavu je imala kafane: "Belu ladju" preko puta poste, bivsu opstinsku kafanu koju je drzala supruga Radonic Ivana, kafanu Kocis Ferenca i kafanu Jaksic Djordja - Djodje. Za upravnika ovog preduzeca postavljen je Zivkovic Branko.

   Drugo ugostiteljsko preduzece je nazvano "Vojvodina" i u njemu su se posle deobe nasle kafane: "Vojvodina" kafana, koja se nekad a i kasnije zvala "Central", zatim kafana Ereg Silvestera, poznata kao kafana "Kod Silvike", kafana Pete Mace, zatim kafana Berec Tamasa i Bakos Gize, nazvana "Kod Gize", kao i opstinska kafana na Tisi. Za upravnika ovog preduzeca postavljen je Segedinski Sava, dotadasnji upravnik jedinstvenog ugostiteljskog preduzeca.

    ""Venecija"" - Za kafanu na Tisi, koju su posleratne generacije nazivale "Venecija", vezane su najlepse uspomene mnogobrojnih molskih djaka, studenata i uopste omladine iz poratnog vremena. Nalazila se, ta omiljena letnja kafana, na prosirenom delu dolme, zapadno od plaze, neposredno iznad prostora gde se za vreme letnjih ferija, pedesetih i sezdesetih godina igrao fudbal na male golove, kosarka i odbojka. Odmah tu do kafane nalazio se i park, omiljeno sastajaliste mladih tog vremena. Blizina fudbalskog igralista omogucavala je da se tu provede vreme do pocetka neke vazne utakmice.

   Preko dana se u toj kafani moglo osveziti od vrelih zraka letnjeg sunca panonske nizije, a u vecernjim satima tu se do duboko u noc uz dobru muziku, jelo i pice provodilo iz noci u noc. Neposredna blizina Tise omogucavala je pregrejanim pojedincima da u trenucima posebnog nadahnuca osete sve carolije nocnog kupanja u reci.

   Opasnost od poplave pocetkom sedamdesetih godina dovela je do rekonstrukcije cele obale u regionu gde se nalazila i "Venecija". Radovi na regulaciji korita Tise u ovom delu Backe izmenili su izgled obale u neposrednoj i daljoj okolini te kafane, izmenili su izgled i same obale koja je decenijama sluzila kao glavna plaza za vecinu mladih u selu.

   Nestankom "Venecije" pod naletom buldozera, nestao je zauvek i jedan nacin zivota, koji su generacije mladih iz Mola provodile u letnjim mesecima. Koliko je ta stara kafana bila draga i koliko je prirasla za srce onima koji su imali tu srecu da osete sve cari provoda pod njenim krovom, najbolje se oseti u pesmi "Kafana kraj Tise".

   Ovu pesmu je kao naslovnu numeru, pored drugih pesama, na kaseti Jugodiska 1987. godine snimila grupa "Mol" u sastavu: Radulaski Nebojsa-Macak, kao vokalni solista, Curcic Aleksandar-Aca, ritam gitara, Vujasinovic Zeljko, harmonika, Morovic Miroslav-Badza, bubnjevi i Barna Oto-Otika, klavijature. Teks i kompoziciju za ovu pesmu je napisao Vujasinovic Zeljko, clan grupe, a aranzman Lenljel Gabrijel.

   Posle svega napisanog, tesko je poverovati da danas u selu ima jos samo koja kafana. Sta se to dogadja u zivotu jednog mesta kada u njemu i kafane nestaju? Kada se objekti u kojima su ljudi nalazili odmor i zabavu, koriste u sasvim druge svrhe (napoznatija kafana u selu, cuvena "Centrala", koristila se za smestaj stocne hrane, a danas je tu kineska prodavnica). Da li je u svemu tome kriva televizija, internet, ili hronicna nestasica para, neka to istrazuju sociolozi i ekonomisti. Mi cemo se zadrzati samo na konstataciji da u Molu danas postoje samo kafane: "Kod Seke", vl. Andrasic Sava, "Lehocki" vl. Lehocki Eme, "Eldorado" vl. Radulaski Miroslava, "As", vl. Avramov Dragic, "Kobra", v. Karakasevic Vojin, "Mala Venecija", vl. Andrasic Radovan. Kafana "Jelen" je u zgradi Lovackog drustva, cije prostorije je vlasnik kafane, Matic Zarko zakupio od drustva. Kafana ima restoran i poznata je po izvanrednoj kuhinji, u kojoj dominiraju lovacki specijaliteti, riba i iznad svega morcija supa.Danas u molskim kafanama nema stalne muzike.

Procitaj vise

Rvanje

 Rvanje - Prva rvacka sportska organizacija u Molu je osnovana 1948. godine.Te godine se iz Izraela vratio u Mol Bek Karolj (visestruki rvacki reprezentativac Madjarske), koji tada preduzima inicijativu za osnivanje jednog pravog rvackog kluba.

   Na osnivackoj skupstini je prisustvovao i sam Milan Ercegan, tadasnji predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Dosao je u Mol zahvaljujuci prijateljstvu sa Bek Karoljem, da bi svojim prisustvom dao jaci podsticaj razvoju rvackog sporta, kao jednom od olimpijskih sportova, u nasem mestu. Na skupstini je klubu dato ime "Partizan", ali je uskoro promenjeno u ime koje je bilo blisko srcu svakog Molca, u ime nase reke "Tisa".

   Od osnivanja kluba u njemu su se okupljali mladi koji su sada imali prilike da treniraju sistematski i pod strucnim nadzorom i tako omoguce sebi i klubu afirmaciju na polju jugoslovenskog rvanja. U to prvo vreme predsednik i istovremeno i trener kluba bio je Bek Karolj, koji je svojim radom ostavio neizbrisiv trag u molskom rvackom sportu. Pored izuzetno strucnog znanja i velikih organizatorskih sposobnosti, on je posedovao i vrline velikog pedagoga. Uspeo je da svojim upornim i strucnim radom odgoji citavu plejadu vrsnih rvaca iz Mola,koji su godinama bili u samom vrhu rvackog sporta u prethodnoj Jugoslaviji.

   Na takmicenju za pojedinacna prvenstva drzave, pocetkom pedesetih godina, nasi rvaci su postizali izvanredne rezultate,iako su imali veoma skromne uslove. Na takmicenjima su cesto nastupali bosi, jer klub nije imao sredstva da im kupi odgovarajuce patike. Medjutim, zahvaljujuci svojoj snazi, srcanosti i dobroj tehnici,izlazili su kao pobednici u mnogim duelima sa ekipama koje su bile opremljene po poslednjoj sportskoj modi.

  Medju najuspesnije clanove prve generacije molskih rvaca spadali su: Konjovic Mladen, Markovic Bosko - Tarzan, Vuletic Isidor - Baba, Juhas Rudolf, Sekeres Jozef, Mesaros Lajos, Mesaros Peter, Curcic Sima, Bucko Ferenc, Bucko Istvan, Miskovic Stevica- Scepa, Berec Pal, Miskovic Bozidar - Cipe, Bakajic Kajica - Hentes, Morovic Aleksa - Kerenpuh i Arpasi Laslo.

   Neki od ovih rvaca su angazovani od strane drugih ekipa, tako da su svoju karijeru nastavili u prvoligaskim klubovima. Curcic Sima je otisao u beogradski Partizan i po povratku u Mol postao trener prve ekipe u klubu. Sekeres Jozef je otisao u suboticki Spartak i postao standardni clan prve ekipe, a Juhas Rudolf i Bucko Ferenc su karijeru nastavili kao standardni clanovi prve ekipe u rvackom klubu Senta koji je bio clan prve savezne lige.

  Polovinom pedesetih godina proslog veka stasala je u Molu druga generacija isto tako, ako ne i talentovanijih rvaca. Trener ove ekipe bio je Curcic Sima, a predsednik kluba i dalje je bio nezameljivi Bek Karolj. Ekipa, formirana od mladih talentovanih rvaca, postigla je tih godina punu zrelost za znacajne rezultate i plasirala se u Prvu saveznu ligu, gde se takmicila u sezoni 1955/56 i 1956/57. Medju momcima iz ove generacije najuspesniji su bili: Konjovic Dusan, Sevic Djordje, Bognar Mihalj, Milutinovic Milenko, Bakajic Milan, Pavlov Milan, Moldovan Zoran, Zvekic Borivoj - Patak.

   Ceneci izvanredne rezultate koje je molski rvacki klub "Tisa" postizao tih godina, Rvacki savez Srbije poverio je organizaciju omladinskog uprvenstva Srbije za 1955. godinu ekipi iz Mola. Bilo je to veliko priznanje jednoj ekipi iz malog mesta u Backoj. Bilo je to ujedno priznanje i svima iz naseg rvackog kluba za njihov neumoran rad i izvanredne rezultate. Omladinsko prvenstvo Srbije je odrzano u sali DTV "Partizan" u Molu, a za organizaciju takmicenja rvacki klub "Tisa" dobio je sva priznanja i cestitke rukovodstva Rvackog saveza Srbije.

   Jos jedan veliki uspeh su postigli nasi rvaci. Na pionirskom prvenstvu Jugoslavije koje je odrzano 1957. godine pionirska ekipa rvackog kluba "Tisa" iz Mola postala je ekipni prvak Jugoslavije. Bio je to jos jedan biser u djerdanu rvackih uspeha molskog rvanja pedesetih godina.

   Osim prvoligaskih takmicenja u Molu je odrzano i nekoliko medjunarodnih rvackih meceva sa klubovima iz Zapadne Nemacke i Poljske, kao i sa reprezentacijom Juzne Madjarske, u kojima su Molci odneli pobede.

   Uspesi koje su nasi rvaci postizali nisu ostali nezapazeni. Povodom godisnjice rvackog sporta u Bosni i Hercegovini, Republicki savez ove republike pozvao je 1956. godine rvacku ekipu iz Mola da prijateljskim susretom u Sarajevu sa reprezentacijom slavljenika uvelica proslavu. Mec je zavrsen nereseno 4:4, a sam tok susreta je prenosio Radio Sarajevo. Nakon uspesnog susreta, Bek Karolj je za clanove ekipe organizovao turisticki obilazak Dubrovnika i Splita.

   Zbog istovremenog odlaska na odsluzenje vojnog roka vise od polovine najjacih takmicara, ekipa iz Mola je u sezoni 1957/58 ispala iz Prve lige. Posle toga doslo je do naglog pada u kvalitetu sastava ekipe, a samim tim i do pada u kvalitetu rvanja. Pored toga umro je te godine i Bek Karolj, te se klub gasi krajem pedesetih godina. U narednih deset godina se aktivnost rvanja u Molu odvijala u okviru DTV "Partizan" kao jedne od njegovih sekcija.

   U to vreme, krajem sezdesetih, medju molske rvace dolazi Pece Zoltan, poznati rvac iz Sente, vrstan pedagog i veoma cenjeni strucnjak. On uspeva da okupi mlade iz Mola i Ade i da, uz pomoc clanova uprave Milicev Vitomira, Udovicki Zare i Matic Slavka - Cakre, kao i trenera Vukov Stevana stvori novu generaciju odlicnih rvaca. pored toga, sredinom sedamdesetih godina ovo rukovodstvo ponovo osniva rvacki klub u Molu pod nazivom "Partizan" Mol.

   Najistaknutiji clanovi te nove mlade pionirske ekipe bili su: Mester Djerdj, Kocis Gabor, Moholi Lajos, Ven Zoltan i Guljas Tibor. Oni su na 3. djackoj olimpijadi u Subotici 1978. godine osvojili 6 medalja. Kasnije su ovi decaci predstavljali okosnicu ekipe koja se sa uspehom takmicila u Vojvodjanskoj, zatim u Srpskoj i na kraju u Drugoj saveznoj ligi.

   U klubu se i dalje radilo sa mladima tako da je pristigla i druga generacija vrlo talentovanih rvaca me|u kojima su bili najisaknutiji: Zivkovic Branislav, Fadi Tibor, Pece Zoltan ml., zatm braca Sava i Zivko Djakov i Plemic Milan. Dvojica zadnjih bili su clanovi juniorske reprezentacije Vojvodine.

   U 1985. godini ekipa Partizan iz Mola osvaja 1 mesto u 2. saveznoj ligi i stize pravo na kvalifikacije za ulazak u Prvu saveznu ligu. Taj uspeh ostvarili su clanovi ekipe: Senji Antal, Djakov Zivko, Djakov Sava, Androcki Mihalj, Pece Zoltan ml., Kazinci Tristan, Juhas Istvan, Popovic Dragan, Nadj Robert, Tot Antal, Farkas Imre, Ven Zoltan, Cuvik Janos, Zivkovic Branislav, Guti Atila, Ander Oska, Kocis Gabor, Tandari Ervin i Milosevski Aleksandar. Uprava koja je dovela klub u kvalifikacije radila je u sastavu: Berec Antal, predsednik i Pece Zoltan st., Balog Andras, Kispalj Mihalj, Vukov Stevan, Cernak Istvan i Zivkovic Vlada.

   U kvalifikacijama koje su odrzane u Adi, Partizan iz Mola se takmicio sa ekipama: Slatina iz Podravske Slatine, Siporeks iz Tuzle i Partizan iz Beograda. U ovim kvalifikacijama, optereceni imperativom pobede, molski rvaci ne uspevaju da pokazu sve svoje kvalitete i gube od objektivno slabijih protivnika, te na kraju osvajaju trece mesto, sto nije bilo dovoljno za kvalifikaciju u 1. ligu. Nakon ovoga, rvaci iz Mola nastavljaju da se, kao ekipa jos neko vreme takmice u Srpskoj i Vojvodjanskoj ligi, da bi se u prvoj polovini devedesetih godina rad u klubu sveo na pojedinacne i to vise rekreativne aktivnosti.

   Krajem osamdesetih godina nasi rvaci postizu jos uvek izvanredne rezultate, ali u pojedinacnoj konkurenciji. Tako na medjunarodnom turniru, koji je organizovao beogradski Partizan, nasi juniori postigli su veoma zapazene rezultate. U kategoriji 74 kg Plemic Milan je osvojio prvo mesto, a Djakov Zivko u kategoriji 52 kg i Popovic Dragan u kategoriji 57 kg drugo mesto. Za najuspesnijeg jugoslovenskog takmicara na tom turniru proglasen je Milan Plemic.

   Od svih vrlo dobrih, cak odlicnih rvaca, koje je Mol odgojio najvece uspehe na takmicarskom planu su postigli:

   -Konjevic Dusan - drugo mesto na prvenstvu Jugoslavije u perolakoj kategoriji. Visestruki reprezentativac Jugoslavije.

   -Markovic Bosko - Tarzan - trece mesto na drzavnom prvenstvu u velter kategoriji. Vise puta bio clan reprezentacije Jugoslavije.

   -Sevic Djordje - omladinski prvak Srbije u muva kategoriji

   -Bognar Mihalj - omladinski prvak Srbije u perolakoj kategoriji

   -Milutinovic Milenko - omladinski prvak Srbije u poluteskoj kategoriji

   -Bakajic Milan - drugo mesto na omladinskom prvenstvu Srbije u lakoj kategoriji

   -Rafai Lajos - trece mesto na omladinskom prvenstvu Srbije u bantam kategoriji

   Bilo je jos znacajnih pojedinacnih uspeha nasih rvaca. Tako su na pomenutom pionirskom prvenstvu drzave nasi takmicari postigli izvanredne rezultate. Petrovic Radovan - Kiki i Sevic Dusan postali su tom prilikom pionirski prvaci Jugoslavije za 1957. godinu. Osim toga, te iste godine, na pionirskom prvenstvu Srbije, Pavlov Milos, Orosi Bela, Moldovan Stojan i Igracev Svetislav - Cece plasirali su se na jedno od prva tri mesta u svim kategorijama. Danas u Molu ne postoji rvacki klub.

Procitaj vise

Fudbal

 Fudbal - je sport koji je medju prvima , na prostoru Mola poceo da se organizuje i organizovano nastupa na takmicenjima.Prvi fudbalski klub je osnovan pocetkom avgusta 1914. godine. Toga avgusta grupa od oko 30 mladica iz sela, predvodjeni Mlinko Aleksandrom - Sacom, Bozoki Janosom i Trlajic Bozidarom, sastala se u Svetosavskom domu i odlucila da osnuje prvi fudbalski klub, kome su dali ime MAK - Molski atletski klub. Tih dana su odmah ugovorili i prvu fudbalsku utakmicu i to protiv koga bi drugog, nego protiv adjana. Ta prva utakmica je odigrana krajem avgusta 1914. godine na Vasaristu , na improvizovanom fudbalskom terenu,pred oko 200 gledalaca. Molci su pobedili sa 4:2, a prve golove u istoriji molskog fudbala postigli su: Mlinko Saca - 2, dr Trlajic - 1 i Svarc - 1.

   Igralo se na neobelezenom igralistu jos tri godine. Prvo obelezavanje igralista, tzv. "krecenje" uradjeno je tek 1917. godine, kada su postavljene i prve mreze na golovima. Klub nije imao ni svlacionicu pa se u te svrhe koristio magacin Gradjanske skole, koja je bila u blizini.

   Kada je opstina 1924. godine izvrsila parcelisanje Vasarista radi podele placeva za gradnju kuca kolonistima, molski fudbalski klub je ostao bez terena i prestao da se takmici. Ta "prinudna" pauza je potrajala tri godine, kada je na inicijativu brace Mackaski, Koste i Bogoljuba, osnovan novi fudbalski klub "Soko". Ubrzo je doslo du fuzije MAK-a sa klubom "Soko" i nakon registracije novi fudbalski klub pocinje da se 1927. godine takmici u 3. razredu Subotickog fudbalskog podsaveza. Stvoren je jak tim koji  za dve godine, preko 2. stize u 1. razred istog podsaveza. Boje kluba su od osnivanja bile crno-bela, da bi 1936. promenuli u plavo-belu, koja je zadrzana do danasnjih dana.

   Do prvog gostovanja jedne ekipe iz jugoslovenskog fudbalskog vrha dolazi juna 1929. godine, kada u Molu gostuje beogradski BSK - prvak Jugoslavije. Molski "Soko"je tada izgubio sa 4:1.

   Fudbalski klub u nasem mestu je tih godina cesto menjao ime. Tako 1933. dobija ime "Molac", da bi samo tri godine kasnije opet promenuo ime , ovog puta u "Sloga". Sve to vreme klub se takmici u Potiskoj grupi u kom rangu ostaje sve do izbijanja rata.

   Do nagog pada kvaliteta u igri dolazi u prvoj godini okupacije, kada je Srbima bio zabranjen pristup u klub. Na srecu, 1942. na celo kluba dolazi dr Sandor Kis, koji je okupio sve poznate fudbalere i nastavio sa njima da se takmici u Novosadskom podsavezu. Klub je ponovo promenuo ime u MAK.

   Prve godine posle rata nije bilo organizovanog prvenstva, a klub je odmah po oslobodjenju promenuo ime u "Orlov". U periodu 1947-1950 godine se takmici u 7. grupi za prvenstvo Vojvodine i nalazi se u vrhu tabele. U to vreme je bio angazovan i prvi put profesionalni trener Mladen Becic, koji je od tadasnjih igraca napravio odlican tim.

   Nakon sto je 4 godine nosio ime "Orlov", u toku 1949. godine nas klub ponovo menja ime i od tada nosi naziv "Omladinac". Pod tim imenom 5. oktobra 1949. godine, povodom otvaranja nove svlacionice, ugoscuje prvi tim beogradske "Crvene zvezde", koja je igrala u kompletnom sastavu samo bez legendarnog Darka Mitica. Zvezda je pobedila sa 5:1, a jedini gol za nas postigao je Pejcic. U narednim godinama fudbalski klub iz naseg mesta jos dva puta menja ime i to 1953. u "Tisa", a tri godine kasnije u "Backa", koje komacno zadrzava do danasnjih dana.

U periodu od 1950. do 1960.godine nas klub se na pocetku perioda takmici u 1 razredu sreskog prvenstva Subotica, da bi u drugom delu perioda takmicenje nastavio u Novosadskom podsavezu.

   Na pocetku naredne decenije "Backa" sa novom upravom uspeva da se plasira u Suboticku ligu (1964), a od 1966, odlukom uprave, prelazi u Novosadsku ligu gde se sa promenljivim uspehom takmici do 1969. godine kada ispada iz lige.

   Od kada je ispala iz Novosadske lige "Backa" se u narednih cak dvanaest godina takmici cas u Sencanskom podsavezu, cas u Podrucnoj ligi Subotice, cas opet u Potiskoj ligi. U tom peripodu spada i jedino gostovanje Backe u inostranstvu. Bilo je to 1972. godine, kada je bila gost ekipe "Batasek", clana regionalne lige u Madjarskoj. U izvanrednoj igri pobedla je Backa sa rezultatom 3:0.

   Sredinom osamdesetih godina uspeva Backa da se konsoliduje u Subotickoj ligi gde igra narednih deset godina, da bi u sezoni 1994/95 konacno ostvarila toliko zeljeni cilj i zaigrala u Vojvodjanskoj ligi. Igraci koji su to ostvarili bili su: Terzic,  Basara, Dokic, Bursac, Spasic, Jaksic, Tanaskovic, Dakic, Simendic M. , Surla, Maksimcev, Pasic, Todorovic, Savic, Mrdjanov, Havar, Sevic, Topali, Crnojlovic, Stari i Rakic. Ova ekipa je igrala u Vojvodjanskoj ligi pune tri sezone, a onda se ponovo vratila u Suboticku, gde i danas nastupa.

Procitaj vise

Skole

 Osnovna skola ""Novak Radonic"" - Odlukom Narodnog odbora opstine Ada od dve osmogodisnje skole u Molu formirana je jedna jedinstvena osnovna skola sa osam razreda i odeljenjima na srpskom i madjarskom jeziku. Skola je dobila naziv OSNOVNA SKOLA NOVAK RADONIC - MOL, a pocela je sa radom 1. septembra 1962. godine. Uprava skole i veci deo odeljenja smesteni su u ulici M. Tita 82, u bivsoj zgradi decjeg doma, a ostali deo odeljenja u jos dve zgrade i to u zgradu broj 2 (bila je to zgrada u ulici M. Tita preko puta pravoslavne crkve) i u zgradu "Trojne skole".

   U prvoj godini rada ove skole u glavnoj zgradi su bila rasporeljena odeljenja visih razreda, od petog do osmog i to i srpska i madjarska. U skolskoj zgradi broj 2 su bila smestena srpska odeljenja nizih razreda od prvog do cetvrtog, kao i madjarska odeljenja cetvrtog razreda. Madjarska odeljenja nizih razreda od prvog do treceg bila su rasporedjana u "Trojnu skolu".

   Za upravitelja ovako formirane skole bio je imenovan Dragin Jovan, dotadasnji direktor Osmogodisnje skole "Novak Radonic", a za pomocnika upravitelja postavljena je Telecki Katica, koja je dotada bila direktor Osmogodisnje skole "Petefi Sandor".

   Odmah na pocetku rada u novoj skoli posebna paznja je poklanjana vannastavnoj aktivnosti ucenika. Za sto pravilnije usmerenje kod tih aktivnosti formirane su odgovarajuce grupe i odredjeni nastavnici koji su rukovodili tim grupama. Tako je na primer organizovan "Klub mladih tehnicara", koji je obuhvatao sekcije: automoto, foto, aeromodelarsku, brodotehnicku i radiotehnicku.

   Od umetnickih grupa u skoli su bile aktivne naucno-literarska sa sekcijama: literarna i recitatorska na srpskom, madjarskom i nemackom jeziku, zatim istorijska, geografska i bioloska sekcija. U grupi za likovnu i primenjenu umetnost posebno je bila aktivna muzicka sekcija sa horom i orkestrom, koju je vodila nastavnica Napik Roza.

   Pocev od skolske 1963/64. godine sva odeljenja i nizih i visih razreda ove skole pohadjala su nastavu u centralnoj zgradi, tako sto se nastava odvijala u dve, prepodnevnoj i popodnevnoj smeni. Tokom 1964. godine izvrseno je prosirewe skolskog prostora u okviru centralne zgrade. Porusen je deo prizemne zgrade u ulici M. Tita, koja je pripadala skoli i naslanjala se na glavnu zgradu. Na njenom mestu dogradjen je deo zgrade sa spratom, koji je spojen sa starom spratnom zgradom, cime se dobio prostor za cetiri nove ucionice. Sa ovim prosirenjem skola je raspolagala sa 17 ucionica, hemijskim kabinetom, posebnim prostorom za smestaj bioloske i istorijsko-geografske zbirke, kancelarijama, zbornicom i ostalim neophodnim nusprostorijama.

   U vannastavne aktivnosti spadalo je i obavezno logorovanje ucenika sedmog razreda, svake godine u junu mesecu. Organizovawe zajednickog logorovanja svih ucenika sedmog razreda dogovoreno je jos prve godine rada nove skole. Mesto za logorovanje je izabrano na levoj obali Tise, u sumi nedaleko od sumarske kuce. Za te potrebe skola je obezbedila 6 velikih i 2 mala satora, montaznu kuhinju, kao i potreban alat i neophodne rekvizite za prvu pomoc. Nabavljen je i jedan camac sa motorom, kako bi se obezbedio nesmetan prevoz svezih namirnica iz Mola.

   Pitanju obezbedjenja adekvatnih uslova za odrzavanje zasova fizickog vaspitanja ucenika, kao i njihovog vannastavnog bavljenja sportom posvecivana je u skoli posebna paznja. Te aktivnosti su ucenici mogli da sprovode u skolskom dvoristu samo u slucaju lepog vremena, a po losem i u zimskim danima su morali odlaziti u salu DTV "Partizan", koja je bila prilicno udaljena od skole. Za prevazilazenje toga stanja pokrenuta je od strane skole akcija da se u njenom dvoristu izgradi fiskulturna sala. Akcija je urodila plodom tako da je skolske 1966/67. godine izgradjena toliko potrebna fiskulturna sala. Sredstva za njenu izgradnju obezbedjena su delom iz sredstava mesne zajednice, zatim od pomoci i iz sredstava Skupstine opstine Ada. Sala je dimenzija 24 sa 13 metara i sluzila je pa i danas sluzi ne samo za ucenike skole vec i za fiskulturne aktivnosti i ostale omladine u selu.

   Iste te godine je zajednickim ulaganjem sredstava, skole i gradjana koji su stanovali u susedstvu izgradjen i tzv. mikro-vodovod i tako je i skola prikljucena na mikro-vodovodnu mrezu sela.

   U skoli su radi sto bolje zdravstvene zastite ucenika, u zajednici sa zdravstvenom stanicom u Molu, otvorili iste godine i zubnu ambulantu, koja je radila dnevno 2 sata i trideset minuta. Osoblje ambulante je bilo iz zdravstvene stanice, a inventar je nabavljen zajednickim naporima skole i zdravstvene stanice.

   Posto jeprostor sa kojim je skola raspolagala u skolskoj zgradi bio nedovoljan za sve njene potrebe, moralo je doci do njegovog prosirenja. Zbog toga je porusena prizemna, bivsa skolska zgrada sa uciteqskim stanom, u produzetku spratne zgrade i na njenom mestu je dogradjen jos jedan aneks spratne zgrade. U tom novom delu izgradjeno je sest novih ucionica i sanitarni cvor za celu skolu. Ovaj deo zgrade je hodnikom povezan sa prvobitnom spratnom zgradom. Istovremeno sa ovom dogradnjom uvedeno je i etazno centralno grejanje za celu zgradu. Za te potrebe je u dvoristu skole izgradjena posebna kotlarnica.

   Ta godina nije zabelezena u istoriji skole samo po prosirenju skolskog prostora. Bila je to i godina kada je u skoli zabelezen i najveci broj ucenika od njenog postojanja. Skolu je tada pohadjalo preko 1.100 ucenika rasporedjenih u 34 odeljenja, a odnos ucenika Madjara i Srba je bio 3:1.

Procitaj vise

Molski salasi

 Molski salasi - Pocetkom 19. veka, sa sve vecim razvojem poljoprivredne proizvodnje i sve vecim raslojavanjem drustva, pocinje da se menja i dotadasnji nacin rada i privredjivanja. Ukrupnjavanjem poseda i njegovim sve vecim udaljavanjem od sela i sve rasirenijim prelaskom sa stocarstva na proizvodnju ratarskih kultura, nametnuo se i problem sve veceg "praznog" hoda od sela do njive, kao i problem obezbedjenja smestajnog prostora u okviru seoskog dvorista. Iz ovih razloga ali i iz zelje seljaka da budu neposredno uz svoju zemlju,poceli su u to vreme vlasnici velikih oranicnih povrsina da podizu prvo stambene zgrade za sebe i svoje radnike, a zatim i sve pratece objekte za smestaj svojih proizvoda i stoke, tu u sredistu svog imanja. Bili su to prvi oblici farmerskog nacina privredjivanja na ovim prostorima, a svi neophodni objekti za ovakav nacin zivota, podignuti u okviru ogradjenog dvorista, smestenog u sredistu vlasnikovog imanja, nazivani su u nasim krajevima jednim imenom - salas.

   Iako su salasi pojedinacno nicali jos od pocetka 19. veka,ipak su se intenzivnije poceli graditi posle 1848. godine, kada je i formalno ukinut feudalni sistem u Austriji.

   Najranije zabeleske o molskim salasima datiraju iz 1876. godine kada je na teritoriji molskog atara, tada dugog oko 35 km sa povrsinom od 25.320 katastarskih jutara, vec bilo 240 salasa. Do 1941. godine, broj salasa, u tom velikom molskom ataru, povecao se na 400.

Zivot i obicaji salasara - Ceo svoj radni vek salasari su provodili na selu, a u selo su se selili kao vec ostareli baba i deda, da bi svoje mesto na salasu ustupili jednom od sinova. Za vreme tog boravka koji je nekada trajao i do 50 godina, salasari su u selo odlazili samo nedeljom i praznikom. Odlazilo se tada rano ujutro i to prvo na pijacu, zatim u crkvu, pa kuci na rucak, a posle rucka nazad na salas. Bozic, Uskrs i krsnu slavu takodje su provodili u selu i to cela porodica, za razliku od nedelje, kada se u selo islo na smenu.

   Osim o praznicima salasari su u selo dolazili, ili su ih dovozili, i u slucaju bolesti. Mlade zene su na porodjaj takodje dolazile u selo kod babice, a samo je u retkim slucajevima babica vodjena na salas. Cesto se desavalo da se zena porodi na kolima dok su je prevozili u selo, a nemalo puta se poradjala na salasu samo uz pomoc starijih, iskusnijih zena.

   Ukoliko je neko umro na salasu prevozili su ga kuci u selo odakle je sahranjivan na seoskom groblju, jer sahranjivanja na salasima nije bilo.

   Koliko su salasi bili okrenuti sebi vidi se i po tome da se u selo nije dolazilo cak ni zbog popravki kola i drugih poljoprivrednih radila, kao ni zbog potkivanja konja. Sve te poslove su obavljali majstori kolari i kovaci u svojim radionicama na salasima. Ovi majstori su imali ili sopstveni salas i u sklopu njega svoju radionicu, ili su pak, u tu svrhu, iznajmljivali na nekom salasu pomocni objekat. U tom slucaju su vlasniku salasa, najcesce, zakup zgrade placali svojom uslugom.

   U toku zimskih dana na salasu, osim namirivanja stoke, nije bilo nekog veceg posla,pa se to vreme koristilo za razne popravke, npr. krpljenje dzakova, opaklija, popravke sersama, pletenje strangi i sl. Kad padne vece, stariji su se najcesce okupljali u birtiji "Kod Tatarate" ili "Kod Petlica" na kartanje, dok se mladjarija okupljala na pojedinim salasima gde su se podrzavala prela. Ova prela su se svaki put odrzavala na drugom salasu, a dolazilo se uglavnom pesice, retko kolima. Najcesce su prela odrzavana posle Bozica kada su i devojke iz sela dolazile u goste.

   Posebne svetkovine su bili "disnotori" tj. svinjokolji, kada su nakon obavljenog posla odrzavane vecere na koje su pozivane komsije i drugi gosti. Pocev od novembra pa tamo do marta meseca klalo se na salasima svakog meseca po jedno ili vise komada svinja tezine od oko 250 do 300 kg. Tako dobijeno meso se stavljalo, posle lezanja u salamuri, na dim sve do kraja januara, a meso od kasnijih klanja se stavljalo samo u salamuru i tako koristilo. Zahvaljujuci tim svinjokoljima dominantna komponenta u ishrani salasara je bilo svinjsko meso i to kako dimljeno, tako i iz salamure. Leti se vise jelo meso od zivine.

   Ishrana na salasu je bila dosta bogata mesom, naime, obicaj je bio da se za rucak ima nedeljno 3 do 4 puta mesa. Sreda je bio uobicajeno bezmesan dan, a petkom se obavezno postilo. Jedno od omiljenih jela je bila "krompiraca" koja se pekla u paorskoj peci. Pored toga na stolu se cesto nasla i pasulj-corba sa punjenim mesom, zatim sarma, a nedeljom je morala obavezno da bude zivinska supa sa tankim rezancima, kuvano meso i krompir sa sosom i uobicajena strudla. Za bezmesne dane najcesce se jela krompir-corba i rezanci s makom, sirom i krompirom.

   Uz tako jaku hranu, narocito zimi, pilo se najcesce vino i to iz svog podruma, a pre jela je bila nezaobilazna po koja casica rakije od duda, tzv. "dudare".

Procitaj vise

Cvetanje Tise

Cvetanje Tise - Voda Tise je oduvek bila bogata ribom, nekada je cak u reci bilo oko cetrdesetak vrsta ribe. Danas su najpoznatije saran, som, keciga, stuka, karas i razne vrste bele ribe. Po ovome se Tisa ne moze izdvajati od drugih ravnicarskih reka, ali ima nesto po cemu se ona razlikuje, jer je danas jedina reka u Evropi koja "cveta". Tisin cvet je prastara grupa insekata i bila je rasprostranjena u vise reka Evrope, ali se nigde nije u takvim razmerama rojila kao u Tisi. U prvoj trecini ovog veka izumrla je u  rekama zapadne Evrope i skoro iscezla u srednjoj. Danas se moze pronaci jos samo u Tisi i to u velikim rojevima jedino u srednjem toku Tise u Madjarskoj. Sredinom juna meseca svake godine, ako su vremenski uslovi za zavrsni razvoj larve bili povoljni, pocinjalo je rojenje Tisinog cveta. Tada bi popodne nakon 17 casova, bez ikakvog predznaka, iz dubine reke krenula nepregledna povorka belih larvi. Navirale su u ogromnom broju,tako da ih ni ribe nisu mogle unistiti, pa ih je najveci broj stizao na suncem obasjanu povrsinu vode.Na ledjima im je tada pucala tanka kosuljica i iz larve bi se rodio nezni leprsavi krilati insekt, nalik na vilinog konjica, jarko zutog tela i sivkastih krila. Bili su to muzjaci. Tek kada su oni, kojih je znatno veci broj, svojim telima nahranili ribe, ptice i zabe i kada je izazak iz muljaa bio skoro potpuno siguran, krenule bi iz dubine i larve zenki. Zenke bi se odmah vinule u vis,proletele kroz oblak koji su ranije formirali muzjaci i nastavile da lete iznad njih.Muzjaci bi ih jedva docekali i njihovo do tada naizgled besciljno kovitlanje nad rekom pretvorilo bi se u hajku za zenkama.Utrosivsi i poslednje zalihe energije na zanosni "momacki ples" i potom na parenje, muzjaci su iznureni,padali ne vodu ui umirali. Zenke su letele nad rekom jos neko vreme, do pred sumrak, da bi se izvrsila oplodnja jaja u njihovom telu,pasu se tek tada spustale navodu da bi poslednjim trzajima  zivota polozile jaja. 

   Davno je to bilo kada je Tisa,putniku namerniku, ziteljima kraj njenih obala, pruzala jedinstven neponovljivi dozivljaj - cvetanje Tise.

   A danas? Danas se sve promenilo. Promenjeni su uslovi zivota za tu retku vrstu i Tisin cvet je pod naletom industrije i covekove nebrige, umesto da leti nad povrsinom vode u susret novom zivotu, odleteo u pricu i legendu.

Procitaj vise

Tisa i zivot oko nje

Tisa i zivot oko nje - Tisa je za one koji su ziveli i koji i danas zive kraj njenih obala, oduvek bila i ostala izvor zivota,nada opstanka ali isto tako i cudljivi opaki protivnik. Izvoriste Tise je u zapadnoj podgorini Karpata i to iz dva izvora koji formiraju dva kraka, Belu i Crnu Tisu cijim spajanjem nastaje Tisa. Skoro celom svojom duzinom prolazi kroz panonsku niziju, a u nasu zemlju ulazi juzno od Segedina, odnosno na oko 3,5 km severozapadno od Djale. Na svom putu veoma krivuda, narocito kroz nasu zemlju, pogotovu je to bilo izrazeno pre regulacije njenog korita i znatnog skracivanja toka. Presecanje jedne okuke izmedju Mola i Ade vrseno je 1855-1856 godine, nakon cega je skracena za 2.000 metara, a deo molskog atara je ostao na banatskoj strani. Duzina Tise, od izvorista do usca, nakon svih skracivanja iznosi 977 km, od cega na nasu zemlju otpada 164, a na molski atar svega 9 km. Za nju je karakteristicno da je reka sa vrlo malim padom, koji na delu izme|u Sente i Novog Beceja,a samim tim i kroz ceo molski atar,iznosi svega 1,6 cm/km. Ima u isto vreme, prilicno ujednacenu sirinu svoga korita od oko 200 - 220m. Dubina korita joj je relativno velika, znatno veca nego dubina Dunava,a krece se izme|u 380 i 400 cm. Upravo zbog takvih svojih karakteristika Tisa je oduvek, celim svojim tokom u nasoj zemlji, bila plovna i u znatnoj meri koriscena za putnicki i teretni saobracaj. U godisnjim kolebanjima nivoa Tise postoji jedan maksimum i jedan minimum. Maksimum se po pravilu javlja pocetkom proleca savrljnom vrednoscu u aprilu, a minimum se proteze od avgusta do oktobra sa najnizim vodostajem polovinom septembra. U zimskim mesecima Tisa je obicno pokrivena santama leda, a zna biti vrlo cesto potpuno okovana ledom koji moze dostici i debljinu od 20 cm.

Procitaj vise

Reke

Reke - Prava blagodet za krajeve koje nastanjuju ljudi su reke, jer one nose vodu koja zivot znaci za sav biljni i zivotinjski svet u vodi i oko nje. U molskom ataru imamo cetiri, uslovno govoreci, reke ili recna dola. To su Cik, Canal, Budzak i Tisa. 

   Cik je granicna recica atara na njegovom krajnjem zapadu, koja kod Oborwace preseca molski atar. Korito Cika je dugo 80 km,izvire u Madjarskoj, a uliva se u Tisu severno od Backog Petrovog Sela. Korito joj je regulisano samo kroz naselja Cantavir, Tornjos i Backo Petrovo Selo, dok joj je veci deo zamocvaren i obrastao barskom vegetacijom.

   Druga, da je uslovno nazovemo, reka je Canal. To je u stvari samo dolina, koju je reka udubila u lesnoj zaravni. Canal je dug oko 15 km i potes oko njega se i danas naziva "Canalci". Za vreme kisnih godina cesto se pretvara u prilicno veliku vodenu povrsinu, nalik na izduzeno jezero obraslo barskom vegetacijom.

   Treca recica, koja jednim delom zalazi u molski atar je Budzak ili Adjanska bara, duga oko 25 km. Nema svog izvorista, vec se vodom snabdeva iz depresije severozapadno od Ade, gde se, obicno s proleca, pojavljuju velike kolicine vode,koje se preko ove recice ulivaju u Tisu. Cetvrta po redu nabrajanja, ali po znacaju za Mol i njegove zitelje prva reka je Tisa.

Procitaj vise

Bunari

Bunari - Podrucje Mola nije raspolagalo nikakvim izvorima vode, sa kojih bi se stanovnistvo snabdevalo pitkom vodom, pa je to predstavljalo veliki problem za one koji su nameravali da se nastane dalje od reke Tise. Zato je i prvobitno naseqe osnovano u neposrednoj blizini Tise, da bi ziteqi mogli za svoje potrebe i potrebe napajanja stoke koristiti vodu reke. 

   U pocetku su kopani plitki bunari da bi se kasnije, radi dobijanja kvalitetnije vode preslo na kopanje dubljih. Iz ovih se bunara voda izvlacila djermovima, koji su postali obelezja ravnice i salasa.Tek kada je savladana tehnika busenja dubokih tzv. arteskih bunara, stanovnistvo je doslo do prave kvalitetne vode i nije zavisilo od visokih ili niskih podzemnih voda, niti od blizine same Tise. U Molu su poceli da se buse bunari jos u drugoj polovini 19 veka. Od tada pa sve do tridesetih godina 20 veka izbuseno je 24 arteska bunara. Dubina bunara zavisila je od dubine vodenog sloja. Tako da je bilo bunara koji su buseni do nivoa od 70-80m i oni su morali da imaju na povrsini dodatne rucne pumpe koje su pomagale da se voda iz dubine izvuce na povrsinu. Bunari koji su se busili do vecih dubina, od 200-300 m imali su takav pritisak da su sami izbacivali vodu na povrsinu. Zvali su ih bunari sa "zivom vodom".

Procitaj vise

Prirodna sredina

 Mol - selo u sredisnjem delu Potisja, u istocnom delu Backe, 4 km juzno od susednog naselja Ade, na magistralnom putu Novi Sad-Becej-Senta-Horgos-Segedin, koji se proteze u pravcu sever-jug i od vitalnog je znacaja za mesto i njegove zitelje.

   Na pravcu istok-zapad putevi su lokalnog znacaja, sem jednog letnjeg, Velikog molskog puta, koji povezuje selo sa Obornjacom, Njegosevom i Backom Topolom.

   Molski atar je izduzenog oblika i to u pravcu istok zapad i pre Drugog svetskog rata je bio dug 32 km, povrsine 25.530 kat. jutara (14.802 ha). Na istoku mu je sirina 7,5, u sredini svega 2,2 dok je na krajnjem zapadu bio sirok 5,5 km. Selo se nalazi na samom istocnom delu atara, neposredno uz desnu obalu reke Tise. Posle rata ovaj veliki molski atar skracen je na samo 22,5 km duzine, odnosno, odlukom tadasnjih vlasti, zapadni deo atara sa naseljima NJegusevo i Gunaros pripojen je opstini Backa Topola. Sadasnji molski atar ima velicinu od 12.418 kat. jutara, a granici se na severu sa adjanskim, na zapadu sa backotopolskim, na jugu sa backopetrovoselskim atarom, a na istoku rekom Tisom, odnosno atarom Novog Miloseva.

   Posebno je interesantna istocna granica atara. Naime, smatra se da ta granica u geografskom pogledu, ide maticom reke pa je i svojevremeno granica pratila tok reke stare Tise, koja je svojim okukama obuhvatala i povrsine pod sumom, danas poznate kao "Molska suma". Kada je prokopan kanal izmedju juznog dela Ade i severnog dela Mola, matica reke je dospela u kanalsko, koje je danas glavno, korito reke pa je sada granica izme|u Backe i Banata u tom a ne u koritu stare, poznate pod nazivom Mrtve Tise. Na taj nacin su povrsine koje obuhvataju korito Mrtve Tise i "Molsku sumu" geografski pripali Banatu, a katastarski i administrativno molskom ataru, odnosno Backoj.

Prirodna sredina  - Prirodna sredina, klimatske prilike i hidrografski rezim jednog kraja bitno uticu na mesto formiranja naselja, njegov razvoj, na zivot ljudi, uslove njihovog opstanka, mogucnost proizvodnje, te je korisno upoznati se sa uslovima u kojima se odvijao zivot u naselju, koje je predmet nase paznje.

   Sto se tice molskog atara, u visinskom pogledu spada u niziju, jer na svojoj teritoriji nigde nema vecih visina od 200 m. Slobodno bi se teritorija ovog atara mogla ubrojiti i u ravnice obzirom da je prilicno ravna, sa tri stepenasto poredjane povrsine izmedju kojih su visinske razlike svega par metara.

   Prva, ujedno i najvisa povrsina, koja se prostire na zapadnoj strani atara naziva se lesna zaravan. Njena nadmorska visina krece se od 110 m na zapadnom delu do 90 m na svom istocnom kraju.

   Druga, nesto niza povrsina prostire se, pocev od lesne zaravni na istok sve do blizu Tise. Visina ove povrsine je 83 na zapadu a 82 m na istoku, poznata je kao lesna terasa. Najniza, treca povrsina u molskom ataru je ritsko zemljiste oko same Tise. Nadmorska visina ove povrsine je za nekih 7 m niza u odnosu na lesnu terasu i blago, skoro neprimetno je nagnuta prema Tisi. U nauci je poznata kao aluvijalna ravan.

   Klimu ovog podrucja je izrazito kontinentalna - dosta hladne zime sa najhladnijim mesecom u godini, januarom, kada temperatura cesto dostigne i -28 stepeni celzijusa. Najtopliji mesec u godini u ovim krajevima je juli. U ovom mesecu, na ovim prostorima, temperatura zna da dostigne i svoje ekstremne vrednosti, kao ona sto je zabelezena u Senti od 39.2 stepena celzijusa.

Najcesci, a ujedno i najintenzivniji vetar, koji se pojavljuje na ovom podrucju je severozapadni. Drugi po ucestanosti je jugoistocni vetar, poznat pod imenom "Kosava". Ovaj vetar dolazi sa rashladjenog evroazijskog kopna i u znatnoj meri snizava temperaturu u nasim krajevima.

Procitaj vise