Molski salasi - Pocetkom 19. veka, sa sve vecim razvojem poljoprivredne proizvodnje i sve vecim raslojavanjem drustva, pocinje da se menja i dotadasnji nacin rada i privredjivanja. Ukrupnjavanjem poseda i njegovim sve vecim udaljavanjem od sela i sve rasirenijim prelaskom sa stocarstva na proizvodnju ratarskih kultura, nametnuo se i problem sve veceg "praznog" hoda od sela do njive, kao i problem obezbedjenja smestajnog prostora u okviru seoskog dvorista. Iz ovih razloga ali i iz zelje seljaka da budu neposredno uz svoju zemlju,poceli su u to vreme vlasnici velikih oranicnih povrsina da podizu prvo stambene zgrade za sebe i svoje radnike, a zatim i sve pratece objekte za smestaj svojih proizvoda i stoke, tu u sredistu svog imanja. Bili su to prvi oblici farmerskog nacina privredjivanja na ovim prostorima, a svi neophodni objekti za ovakav nacin zivota, podignuti u okviru ogradjenog dvorista, smestenog u sredistu vlasnikovog imanja, nazivani su u nasim krajevima jednim imenom - salas.
Iako su salasi pojedinacno nicali jos od pocetka 19. veka,ipak su se intenzivnije poceli graditi posle 1848. godine, kada je i formalno ukinut feudalni sistem u Austriji.
Najranije zabeleske o molskim salasima datiraju iz 1876. godine kada je na teritoriji molskog atara, tada dugog oko 35 km sa povrsinom od 25.320 katastarskih jutara, vec bilo 240 salasa. Do 1941. godine, broj salasa, u tom velikom molskom ataru, povecao se na 400.
Zivot i obicaji salasara - Ceo svoj radni vek salasari su provodili na selu, a u selo su se selili kao vec ostareli baba i deda, da bi svoje mesto na salasu ustupili jednom od sinova. Za vreme tog boravka koji je nekada trajao i do 50 godina, salasari su u selo odlazili samo nedeljom i praznikom. Odlazilo se tada rano ujutro i to prvo na pijacu, zatim u crkvu, pa kuci na rucak, a posle rucka nazad na salas. Bozic, Uskrs i krsnu slavu takodje su provodili u selu i to cela porodica, za razliku od nedelje, kada se u selo islo na smenu.
Osim o praznicima salasari su u selo dolazili, ili su ih dovozili, i u slucaju bolesti. Mlade zene su na porodjaj takodje dolazile u selo kod babice, a samo je u retkim slucajevima babica vodjena na salas. Cesto se desavalo da se zena porodi na kolima dok su je prevozili u selo, a nemalo puta se poradjala na salasu samo uz pomoc starijih, iskusnijih zena.
Ukoliko je neko umro na salasu prevozili su ga kuci u selo odakle je sahranjivan na seoskom groblju, jer sahranjivanja na salasima nije bilo.
Koliko su salasi bili okrenuti sebi vidi se i po tome da se u selo nije dolazilo cak ni zbog popravki kola i drugih poljoprivrednih radila, kao ni zbog potkivanja konja. Sve te poslove su obavljali majstori kolari i kovaci u svojim radionicama na salasima. Ovi majstori su imali ili sopstveni salas i u sklopu njega svoju radionicu, ili su pak, u tu svrhu, iznajmljivali na nekom salasu pomocni objekat. U tom slucaju su vlasniku salasa, najcesce, zakup zgrade placali svojom uslugom.
U toku zimskih dana na salasu, osim namirivanja stoke, nije bilo nekog veceg posla,pa se to vreme koristilo za razne popravke, npr. krpljenje dzakova, opaklija, popravke sersama, pletenje strangi i sl. Kad padne vece, stariji su se najcesce okupljali u birtiji "Kod Tatarate" ili "Kod Petlica" na kartanje, dok se mladjarija okupljala na pojedinim salasima gde su se podrzavala prela. Ova prela su se svaki put odrzavala na drugom salasu, a dolazilo se uglavnom pesice, retko kolima. Najcesce su prela odrzavana posle Bozica kada su i devojke iz sela dolazile u goste.
Posebne svetkovine su bili "disnotori" tj. svinjokolji, kada su nakon obavljenog posla odrzavane vecere na koje su pozivane komsije i drugi gosti. Pocev od novembra pa tamo do marta meseca klalo se na salasima svakog meseca po jedno ili vise komada svinja tezine od oko 250 do 300 kg. Tako dobijeno meso se stavljalo, posle lezanja u salamuri, na dim sve do kraja januara, a meso od kasnijih klanja se stavljalo samo u salamuru i tako koristilo. Zahvaljujuci tim svinjokoljima dominantna komponenta u ishrani salasara je bilo svinjsko meso i to kako dimljeno, tako i iz salamure. Leti se vise jelo meso od zivine.
Ishrana na salasu je bila dosta bogata mesom, naime, obicaj je bio da se za rucak ima nedeljno 3 do 4 puta mesa. Sreda je bio uobicajeno bezmesan dan, a petkom se obavezno postilo. Jedno od omiljenih jela je bila "krompiraca" koja se pekla u paorskoj peci. Pored toga na stolu se cesto nasla i pasulj-corba sa punjenim mesom, zatim sarma, a nedeljom je morala obavezno da bude zivinska supa sa tankim rezancima, kuvano meso i krompir sa sosom i uobicajena strudla. Za bezmesne dane najcesce se jela krompir-corba i rezanci s makom, sirom i krompirom.
Uz tako jaku hranu, narocito zimi, pilo se najcesce vino i to iz svog podruma, a pre jela je bila nezaobilazna po koja casica rakije od duda, tzv. "dudare".
0 comments:
Post a Comment